Početna/Novosti/Umetnost Saše Obradovića - igre stilova i svetlosti

Umetnost Saše Obradovića - igre stilova i svetlosti

02.11.2023

Umetnost Saše Obradovića - igre stilova i svetlosti

Imali smo priliku da u okviru prostora naše drage FineArt galerije intervjuišemo Sašu Obradovića, cenjenog umetnika sa celoživotnim stažom, a ujedno našeg bliskog dugogodišnjeg prijatelja.

N: Zdravo Saša, hvala što si izdvojio vreme da se malo prisetimo tvojih početaka, a i daljih umetničkih avantura. Za početak bih volela da čujem kako si prvi put stupio u kontakt sa umetnošću? Kakva je bila tvoja prva interakcija sa njom? Gde su počeci?

S: Počeci su uvek interesantni, zato što neko mora to da inicira - nešto da vidiš, doživiš… ja ću izdvojiti dva lika u mom životu - jedan je bio moj deda koji je bio slikar, ali i muzičar, sveštenik i profesor filozofije u Beogradu. On je fantastično slikao, a bio je samouk. Pored Volge je rođen i živeo je tamo i onda je slikao pejzaže. Ja sam prvo bio zaljubljen u to sve i on mi je davao neke instrukcije, ja onako uzmem nešto pa nacrtam, a on se tada oduševljavao time. A to je inače bila familija u kojoj je puno stomatologa i onda su me terali da završim zubotehniku, pa stomatologiju, ali ja sam, gledajući njihov posao, rekao da to ne dolazi u obzir.

Druga ličnost koja je bila presudna, bio je nastavnik likovnog koji me je primetio i stalno su moji radovi bili na panoima. Radio sam baš čudne radove, imao sam jako razvijenu maštu kao mali, ne samo za slikanje, nego i ovako, pa sam imao i problema, jer sam bio temperamentan i nestašan.

Međutim, kada je bila u pitanju umetnost, primetio me je taj moj nastavnik Branislav Brana Jovanović i dolazio je kod nas kući da ubedi ostatak porodice da ja moram da budem umetnik, jer ovo ostalo neću hteti ii neću biti zadovoljan u životu. Oni su na kraju pristali, a on me je odveo da polažem prijemni u Dizajnerskoj školi u Beogradu na smeru za primenjenu grafiku. Tu sam završio prvu godinu kod nekih divnih profesora koji su inače bili vrsni grafičari.

Pošto mi je otac bio vojno lice, pa smo se stalno selili, ja sebe nazivam jugoslovenskim slikarom, jer sam se tako osećao, a tako sam bio i vaspitan. Tako da, kako otac dobije premeštaj, mi odemo u Novi Sad, pa u Skoplje. U Skoplju sam zatim nastavio svoje srednjoškolsko obrazovanje, a tamo je škola bila prava umetnička škola sa programom koji je bio isti kao na akademiji. Imaš večernji akt, portret, grafičke tehnike, slikanje, primenjenu grafiku… sve te predmete koji su meni posle olakšali dolazak na studije.

Tamo sam takođe naišao na određene profesore koji su bili imena svetskog kalibra. Tamo sam sa uživanjem skupljao znanja, koja su mi značila za ceo život. Pogotovo na primer iz grafike, koja je veoma širok pojam - počevši od suve igle, pa akvatinte, bakropisa… Tamo sam stvarno ispekao zanat, već sam zarađivao, pravio male grafike, suva igla. Kasnije se nisam time bavio, ne može čovek sve, negde se mora usmeriti u nekom trenutku. I onda sam tamo završio školu, pa sam došao na studije ovde, u Beograd.

N: Tako je, kako si mi rekao, otac je opet dobio premeštaj, pa ste došli u Beograd, gde si i nastavio sa svojim obrazovanjem. Kakvo je bilo to iskustvo?

S: U Beogradu sam upisao studije slikarstva i tada sam realno počeo da se formiram, ali sam još uvek istraživao. Ja sam prešišao mnoge pravce i stilove… Ima umetnika koji kažu ja se držim čvrsto svog puta i ne želim da bilo ko utiče na mene. Smatram da ne može da ne utiče. Pogotovo kada pričamo o tom akademizmu, nisu svi naravno, ali ima profesora koji nekada namerno, a nekada i nenamerno propagiraju određeni stil i ti počneš da ličiš na njih. To je prosto normalno, a nije ni loše. Ako su se već dokazali i jesu vrhunski umetnici, svakako nije loše da ti primiš od nekog drugog nešto.

Kasnije počne da se kristališe tvoj stil i ti odeš u nekom smeru. Mada, da bi došao do svog individualnog rukopisa i bio prepoznatiljiv, moraš da radiš na sebi. A opet je to proces koji zahteva više komponenata - zanat, da to savladaš i to je najbitniji momenat kroz školovanje, jer ono što čovek zamisli, ako ne zna da prenese, džaba mu i talenat i ideja. Kao što su nekada stariji majstori uzimali mlade talente, pa su onda radili kod njih - obriše pod, pa mu ovaj zvizne čvrgu, pa mu pripremi platno… Tako i sad - mora čovek da se školuje, a to je u suštini univerzalno za svaku profesiju.

N: Kako si ti pekao zanat? Jesi li puno slikao i van škole, fakulteta?

S: Ja sam puno slikao, radio sam recimo i na moru portrete, a kasnije sam otvorio izložbe na Rabu i tako dalje, a još je bila Jugoslavija, ja sam sada sveukupno 53 godine u umetnosti.

N: A vidi se da i dalje to voliš.

S: Da, to je suština, kad je čovek u stvari srećan. To je prva stvar koja je po mom mišljenju važna - da čovek bude srećan, da se u svojoj koži oseća dobro. Teško je to postići u životu, mnogo kompromisa je potrebno, mnogo puta dođeš u naizgled bezizlaznu situaciju. Ja sam se mlad oženio i odmah sam dobio sina, a tada još uvek nisam završio studije, a onda sam posle odmah otišao u vojsku. Tako da je sve uticalo na mene da se ja u stvari opredelim i tu sam čvrsto sa sobom razgovarajući u ogledalu rekao - “ne interesuje me”, ako se neka karijera stvori u toj priči, u redu, i istovremeno, ako iz kvantiteta, koji je bio nužan, izađe i neki kvalitet, u redu. Ako ne, ja imam porodicu i ja moram da živim od toga. A najbolje je živeti od profesije koja ti je po vokaciji. Mada mi je kasnije život pokazao da mogu da živim i od nečeg drugog i da moram u stvari - opet radi toga, ako imaš savest i ljubav prema svojoj porodici, nećeš se ponašati kao boem, koliko god mali ili veliki slikar bio.

Poslednja izložba bila mi je u Alenu, odnosno to nije bila izložba, već međunarodna kolonija na kojoj smo i moja supruga i ja učestvovali, ali i slikari iz celog regiona. Bila je zaista fenomenalna. Moju sliku su otkupili i dobio sam nagradu. Ideja je bila kao muza Alena, a to je najstarija kuća u Alenu i onda sam sedeo i slikao tu kuću po 10 i više sati dnevno.

N: Volela bih da mi kažeš još nešto više o tome koji su to autori ili slikarski pravci koji su kroz tvoj razvoj ostavili utisak na tebe. Govorili smo o tvojim počecima, a šta je bilo kasnije?

S: Inspiracija su mi pre svega bili profesori, ali to jeste vreme učenja, kada ti u stvari ispunjavaš zadatke, pa to nekada podrazumeva drugačiji odnos prema radu i prema sebi. A to je puno zavisilo i od toga kakav je profesor pedagog. Postoje slikari koji su vrhunski umetnici, ali nisu pedagozi, nemaju taj dar, jer i to je dar. Ne može svako da prenese znanje. Ali u moje vreme bili su tu Božidar Prodanović, Mladen Srbinović. Oni su stvarno bili fenomenalni pedagozi, znali su da ti prenesu znanje i da te pročitaju, kakav si ti, pa te izazivaju, guraju.

U srednjoj školi je bio jedan vrhunski umetnik, Dragutin Avramovski, grafičar svetskog kalibra i on je u Zagrebu studirao. Sjajan profesor i takav pedagog - da ti prenese znanje, izvrši korekturu i da se prilagodi tvom senzibilitetu. Neko vrši korekturu linearno - ovo ne može, ovo može - to su ona pravila - ispada ti ovo iz ravnoteže, akt nije postavljen kako treba, pada ti figura… To je u prvoj, drugoj godini okej, kada nisi još stasao. A imaš one koji se kasnije prilagode tvom senzibiletu i ne sputavaju tvoju individualnost. A kad profesor prepozna ka čemu ti naginješ, on, da ti to ni ne osetiš, razvija kod tebe.

A inspiracija kada su u pitanju slikari - tu sam se prošetao kroz mnoge. Predić mi je bio nekako bliži neko Paja Jovanović. I njega volim, ali Predić mi je bio nekako, možda i zbog teme. Uglavnom, Predić - na humki svoje majke leži dečak, na snegu. Dečak koji je onako tužan. Tako dobra slika, i snažan emotivni naboj. Posle, kroz školovanje, u početku sam voleo Karavađa i druge koji su potenciralii igru svetlosti. Zato mi je to ostalo, ja volim taj kontrast koji pravi intrigu, da slika privuče i uvuče unutra onoga ko je gleda. Ako je ona monotona i samo u nekim valerskim tonovima, ne znači da to nije super delo, kada neko vlada tom materijom, tim finim nežnim, laganim tonom. Zato kada pričam, ništa ne pričam ovo je dobro, ovo je loše. Postoje hiljade pristupa. Zato je umetnost prelepa, zato što iz hiljadu stvari može da se inspiriše i da se krene, a onda da završi u nekim transponovanim idejama, koje kroz tvoj emotivni i kognitivni mehanizam prolaze i ti izbacuješ tu transponovanu priču.

Onda sam počeo da naginjem ka Salvadoru Daliju, njega i dan danas volim i dosta ima segmenata u mom slikanju, vezanih za njega. Po nekim detaljima, ne po svemu. I Ljuba Popović. On mi je nekada bio previše apstraktan, ali ima fenomenalne forme i kolorite, sa onim aktovima i stvarno je bio vrhunski slikar. On mi je isto bio vodilja i radio sam u tom stilu. A pre toga sam voleo sfumato. To je Leonardo Da Vinči prvi radio na svojim slikama, a radio je i Boža Prodanović - kada se bez jakih kontura, već iz formi javljaju siluete, iz igre svetlosti, tamnog i svetlog i onda dočaraš nešto što bi možda u drugom slučaju ispričao nekim naturalističkim pristupom.

N: Htela sam da još malo porazgovaramo upravo o nekim od tvojih lajt-motiva.

S: Vera, nada i ljubav. To mnogi koriste, ali to je zaista nešto snažno. Te slike radim već 30 godina. A prvi balkon sam uradio pre 45 godina i to na Rabu, na izložbi. I tad sam radio na juti, na džaku sa velikim, rustičnim površinama, oštrim. To je bila predivna izložba i jedan dan je došla regata iz Italije. Ušli su na izložbu, tu je bilo jedno 30 mojih slika, neka vrata, konoba, stepenište, sve sam neke detalje radio. Kupili su celu izložbu za jedno veče. To mi je bila jedna od najinteresantnijih stvari u životu. Bio sam fasciniran, da li je moguće da su italijani, okruženi umetnošću, otkupili sve slike. Ja sam tri dana sedeo u restoranu, uživao u vinu i pitao se da li sam ja toliko dobar ili je to čista sreća. Verujem da je tu negde između, bio sam dobar, ali je i sreća što su ti ljudi, koji su u stvari inače na moru, koji vole vodu, more, kamen. Njima je to životni motiv. Što sam shvatio kasnije, kada sam počeo da jedrim.

N: Reci mi nešto o tvojoj interakciji sa publikom, koliko utiče na tebe to kako ljudi reaguju na slike, da li nekad misliš o posmatraču tokom procesa stvaranja?

S: Čini mi se da ljudi često govore “ja radim šta želim, pa kome se svidi, svidi se”, ali mislim da se u ljudskom biću uvek nalazi jedan element koji služi kao motiv - kada se nekome nešto tvoje sviđa, to te pokreće. Mislim da treba da budem iskreni. Kao umetnik, ti si i neko duhovno biće, treba da budeš kompletan. Budi ono što jesi, kao čovek prvo, a onda sve ostalo. Tako da, treba priznati da se vodimo i time.

Evo recimo, kada sam Nešu upoznao, baš smo se skapirali. Ja sam došao kod njega i od tad sarađujem sa njim decenijama. Prijateljstvo smo ostvarili još od prvih dana. Koliko sam ja davao njemu, toliko je on davao meni. Sve je bilo i jeste obostrano. Ovde kada dođem (u galeriju), osećam se kao da sam došao kući. Da se vratim na temu - ja se trudim, pošto živim od toga u potpunosti, pogotovo poslednjih 10-15 godina, da između ostalog ispratim šta je ono što ljudi traže. Ali pratim i ono što ja volim. Od manastira recimo, često slikam Gračanicu, jer mi je jako drag. Volim Mileševo, Gračanicu, Ostrog i Hram Svetog Save.

N: A ove nadrealističke slike?

S: To radim po narudžbini, ne često. To uglavnom naručuju oni koji su više u sferi umetnosti.

N: Reci mi sada, šta su ti dalji planovi? Za sada još uvek slikaš, čuvaš unuke…

S: Tu ću morati da te razočaram, nemam više nikakvih planova. Svako jutro kad se probudim, zahvalim se Bogu što sam živ. Takođe, osećam da sam zaista ispunio (skoro) sve što sam želeo i ponovio bih svoj život takav. Pomogao sam sinovima, dobio sam četiri unuka, ne zna se ko je pametniji, lepši… Srećan sam. Potpuno sam ispunjen čovek. Bavio sam se i ribolovom, pa pogled na Dunav, sunce… Sredio sam tamo vikendicu i to je bio raj. Tu sam proveo 15 godina, dok sam mogao to da održavam.

N: Imaš li možda da poručiš nešto mladim slikarima, koji se tek razvijaju?

S: Mislim da mlad čovek, što učim i svoje unuke, posebno ovu stariju koja je sada izabrala da ide na Akademiju, izuzetno je talentovana. Rekao sam joj, nemoj da odeš na Akademiju zato što su svi umetnici u našoj porodici, da bi se dokazivala ili da bi dostigla neki status. Rekao sam joj, “treba sebe da pogledaš u ogledalo, često, i da pitaš sebe - da li stvarno to želiš, zato što voliš ili zbog drugih motiva”. I rekao sam joj “ako to voliš, moraš biti spremna i na odricanja”, jer nema mnogo primera onih koji žive od slikarstva, čak i u mojoj generaciji.

N: Reci mi za kraj, da li imaš da poručiš nešto nama koji volimo umetnost - gde da je tražimo?

S: Ovo vreme je donelo, kao i svaka revolucija, kao i kad je parna mašina bila izmišljena, mnogo toga dobrog i mnogo toga lošeg. Dans je digitalna era i kada hoću nešto da preporučim, malo se menjaju parametri u vezi sa tim kako da proceniš. Nekada je čovek, po nekoj svojoj intuiciji, senzibilitetu umetnost nalazio preko pozorišta, izložbi, čitanja knjiga… Sada je došlo neko vreme da je svaka druga-treća stvar koji čovek nađe na internetu upitna, vezana za veštačku inteligenciju koja prosuđuje bez ikakvih ljudskih osećanja i daje i korekture i kritike i pohvale…

Sada niko ne bih mogao da dam jasan recept vama mladima odakle da krenete. Ali mislim da tu opet treba da se priđe kompleksno, da koristiš i tehnologiju, jer to je danas neminovnost. Ali to treba da bude kao ortopedsko pomagalo, a ne da bude presudno u vašim životima. Jer onda čovek gubi dušu. I sad ti, kada živiš ovo vreme, da tebi neko daje uputstva da li je ovo dobra umetnost ili nije, da li je neki umetnik niko i ništa ili je bitan, da li je pozorište in… Kada se neko rodi u takvoj eri, on se koristi tim alatima i potencijalno prihvata stvari zdravo za gotovo. Tu treba čovek da prati savete osoba koje ceni kao neku uvertiru, da bi imao neko selektivno razmišljanje o svemu, koje će dalje razvijati. Mora postojati i lična i društvena selekcija, umesto da samo gutamo plasirano. Zato je veoma teško dati savet. Ali eto, treba pratiti kulturna dešavanja, ali se držati i svojih senzibiliteta, treba biti mnogo više informisan, jer je to nekada bilo spontanije. Sada u moru sadržaja treba tražiti.

Komentari

Nisu pronađeni članci

Napišite recenziju

Umetnost Saše Obradovića - igre stilova i svetlosti

Umetnost Saše Obradovića - igre stilova i svetlosti

Poslednje objavljeno